Разлике нас не дијеле, кроз њих се упознајемо
Аутор medicinar | 7 ÐÐ, 2007Разлика! Само ријеч или стварни проблем данашњице? За мене је то само ријеч, измишљена у стварности којом смо сви ми окружени и која нам је свима наметнута! Шта ако она не постоји? Шта ако је нема? Шта онда? Да ли сви и све може, треба бити исто? Да ли би све требало бити једнако? Или не? Толико питања на тако мало папира!
То да смо сви различити истина је, али сви смо опет саздани по лику Божијем. Ако смо различити, шта нас таквима чини, да ли то што само замишљамо да смо такви или то што смо заиста различити, а понашамо се као да смо исти. Заправо, најбоље је да дамо доказ да смо различити, да смо другачији, али и доказ за то да тежимо да будемо исти, да нисмо уникатни!
Ако узмемо тридесет особа и ставимо их све у једну просторију, прво што ће нам запасти за око је то да су све те особе различите! Али зашто су такви? Да ли је то зато што имају различиту боју косе, очију, коже или што имају разне типове носа, ушију, обрва или усана?! Можда зато што су различитог пола и годишта?!
То је само оптичка варка. То ми само желимо да видимо разлике. Шта ако смо ми као цвијеће, различити,а опет исти. Рецимо, маслачак, на први поглед сваки је различит, али ако мало боље погледамо видјећемо да сви ти цвјетови изгледају као да су пресликани један од другог.
Да ли смо можда ми различити од свих других? И зашто смо баш ми различити? Можда нас баш то, што друге раздваја,спаја или нас можда баш то чини оним што ми ствари јесмо, људима… радозналим и спремним на учење, на прилагођавање, на спајање ради учења… Дакле, да ли нас све то спаја или раздваја? Ако погледамо сав наш људски род, схвати ћемо да на овој кугли нема баш пуно особа које су исте, сличне, идентичне. Уствари нема их уопште!
Сад затворите очи и замислите свијет у којем су сви људи исти;свијет у којем нема црних и бијелих, здравих и болесних,богатих и сиромашних, веселих и тужних, заљубљених и… ма не знам ни ја бас све… ја сам зато различит од других! Та разлика ме спаја са другим људима, та разлика ме чини занимљивим за друге људе, та разлика чини мени занимљивим друге људе који ме окружују и увесељавају. На свијету постоји више од шест милијарди особа, па да су све исте и по истом калупу направљене, зар онда не би смо били онај маслачак, онај цвијет који сам спомињао на самом почетку овог текста?! Колико би нам било занимљиво да сваки пут када кренемо на у град, у школу, у биоскоп, у позориште или на пијацу, да сваки пут и на сваком кораку сретнемо „СЕБЕ“! Колико би нас то што нас спаја уствари раздвајало? Колико? Можда је ипак боље овако како јесте, али ако је тако, зашто нам се намеће та слика по којој се сви равнамо и због које сви на крају изгледају исто. Зашто данас у свијету постоји толико дјевојака које болују од анорексије? Само зато што је неко некад рекао да тако треба да буде, да такве осбе треба да буду узор младима! Зашто су оне и коме су оне узор као такве? Зашто нам узор није мајка, жена која сваку нашу патњу и бол осјети, која нас схвата, подржава и која нам је потпора од колијевке преко прве ријечи па до гроба, која све наше проблеме износи на својим леђима, а да притом не каже да јој је тешко, да неможе, која је увијек ту кад ју требамо? Зашто жена као таква није узор и модел по којем би сви градили своју личност? Или, зашто наша Ленка Дунђерска није узор љепоте дамама или Ана Карењина? Зашто сви желе бити исти? Зашто нико нема оно своје јасно и гласно ЈА? Зашто ја бивам проглашен за чудака сваки пут кад овучем нешто што се сваки дан не среће на улици? Како то да ми друштво у којем живим одређује, пардон, намеће некакве путеве по којима ћу ја ићи? Можда ја жеилм да се истакнем од других, да будем различит, али немам начина за то! Више сам и престао да се разликујем од других, јер све оно што покушам да урадим да бих се разликовао, да бих се истакао, одмах на почетку пада у дубоке вирове заборава, као да не постојим. Зашто су младићима узори фудбалери, неки тамо добро грађени момци који се у својим двадесетим и тридесетим годинама понашају као дјеца. Трче за лоптом и веселе се кад дају гол. Све то подсјећа на понашање дјеце из предшколског забавишта. Зашто нам уопште требају ти модели, ти узори? Ко су они уопште да мени говоре шта ћу и ко ћу ја бити! Мислим да нико нема право на то! Можда се ми једноставно бојимо нечег што није исто, што је различито, што нам је непознато!зашто сви желимо, жудимо да будемо оно што нисмо, а оно што јесмо не прихватамо! Бити оно што јесмо, то је суштина!